Talentovana graditeljka Beograda Jelisaveta Načić

Odvažna dama Jelisaveta Načić, odabrala je za sebe u mnogome neobičan i nesvakidašnji životni put. Rođena je u bogatoj i uglednoj trgovačkoj porodici u Beogradu 1878. godine, školovala se sa uspehom i nakon gimnazije odlučila da upiše fakultet. To je bila velika retkost u zemlji u kojoj je u vreme smene vekova jedva sedam procenata žena bilo elementarno pismeno. Baš te, 1896. godine, kada je Jelisaveta stasala za studije, u Beogradu je otvoren poseban arhitektonski odsek na novoosnovanom Tehničkom fakultetu Velike škole u Beogradu. Do tada su studenti radi studija arhitekture odlazili u inostranstvo, u velike srednjoevropske univerzitetske centre, pa se vraćali u domovinu i zapošljavali u Ministarstvu građevina. Tako Jelisaveta Načić postaje prva žena koja je u Srbiji upisala ovaj tipično muški fakultet, a 1900. godine deo prve generacije diplomiranih studenata i prva žena diplomirani arhitekta u Srbiji.

Jelisaveta Nacic Dve godine nakon diplomiranja Jelisaveta Načić stiče dragocenu praksu radeći kao tehnički pripravnik u Ministarstvu građevina, ali položivši državni ispit 1902. godine ne uspeva da se zaposli kao arhitekta u ovom Ministarstvu zbog zakona koji je predviđao da svojstvo dejstvitelnog činovnika ne mogu imati ženska lica, već samo muškarci i to oni koji su završili vojsku. Odlučnu Jelisavetu Načić ni to nije zaustavilo. Ona je svoj radni vek ipak provela u državnoj službi radeći u Inženjersko – arhitektonskom odeljku Beogradske opštine, otvorivši tako, uz doktorku Dragu Jočić, put zapošljavanju žena u javnom sektoru.

Već na samom početku svoje karijere, 1903. godine, Jelisaveta Načić postiže zapažen uspeh, treće mesto u izuzetno jakoj konkurenciji i kod veoma strogog i uglednog žirija, na konkursu za izradu idejnog rešenja za projekat crkve u Topoli. Ovaj uspeh ju je pozicionirao u okviru struke, ali joj je i doneo brojne privatne narudžbine tokom narednih godina.

Radeći kao arhitekta u Beogradskoj opštini Jelisaveta Načić se oprobala u različitim oblastima, bila je inovativna i smela, i sa velikim uspehom se bavila urbanizmom, projektovanjem i privatnih i javnih objekata. Baveći se realizacijom i razradom projekata drugih arhitekata, Jelisaveta Načić je učestvovala u uređenju parka Kalemegdan na Beogradskoj tvrđavi, čuvenom preuređenju Terazija 1911. godine, kao i nerealizovanom uobličavanju skvera ispred zgrade Beogradske zadruge na Malom pijacu. Tokom radova na ovim urbanističkim rešenjima projektovala je i samostalno, te su danas očuvane granitne, neobarokne stepenice sa česmom koje povezuju glavno šetalište (za koje je projektovala i dekorativnu ogradu stradalu u Prvom svetskom ratu) sa Pariskom ulicom.

Svakako najpoznatije arhitektonsko ostvarenje Jelisavete Načić, pravo arhitektonsko remek-delo je zgrada osnovne škole kod Saborne crkve, kasnije nazvane Kralj Petar Prvi u istoimenoj ulici. Izgradnja moderne školske zgrade, sa 16 učionica, električnim osvetljenjem, grejanjem, toaletima, svečanom salom, prostranim vestibilom, gimnastičkom salom, bilo je velik i ambiciozan poduhvat. Jelisaveta Načić je školsku zgradu projektovala u duhu akademizma, ali pomalo odstupajući od strogih načela simetrije, prilagođavajući objekat terenu. Pravim izborom arhitektonske i dekorativne plastike, najveću pažnju je posvetila centralnom delu sa zasečenom fasadom u čijoj je osovini glavni ulaz, a u nivou sprata prozori svečane sale. Ovim projektom Jelisaveta Načić je dokazala svoj neosporni talenat, a Beograd i Srbija su dobili potpuno savremenu školsku zgradu. Zgrada osnovne škole Kralj Petar Prvi je utvrđena za kulturno dobro.

skola_crtez_1_WM

Od javnih objekata delo Jelisavete Načić je bio i paviljon za tuberkulozne bolesti iz 1912. godine, srušen 1919. godine. Funkcionalan, sa velikom terasom za sunčanje pacijenata, paviljon je bio prva bolnica te vrste u Srbiji. Takođe, projektovala je i prvu kružnu peć i druga postrojenja za izradu opeke u Prokopu, srušene tokom Prvog svetskog rata.

Projektujući privatne kuće, Jelisaveta Načić je ostvarila veliki uspeh kućom knjižara Marka Markovića iz 1904. godine, na uglu Kapetan Mišine i Gospodar Jovanove ulice, koja je nedavno utvrđena za kulturno dobro. Uz male izmene iz četvrte decenije 20. veka, ova kuća i danas svedoči o kontinuitetu gradskog života na Dunavskoj padini. Brojne privatne kuće su tokom vremena zbog oštećenja u ratovima ili pak urbanističkim planovima srušene, ali na osnovu nekoliko sačuvanih, u manje ili više izvornom stanju, stičemo utisak o određenom tipu kuća, svojevrsnom projektantskom pečatu Jelisavete Načić.

Jelisaveta Načić se oprobala i u sakralnoj arhitekturi. Nakon uspeha na konkursu za crkvu u Topoli, projektovala je i crkvu Aleksandra Nevskog na uglu ulica cara Dušana i Francuske. Za današnji izgled crkve zaslužni su arhitekte Petar Popović i Vasilije Androsov na osnovi čijeg projekta je nastavljena gradnja, nakon prekidanja radova uslovljenih ratnim vremenima. Prema projektu Jelisavete Načić su započeti temelji, i danas nije poznato u kojoj meri projekat Popovića i Androsova ima dodirnih tačaka sa prvobitnim konceptom. Jedino sakralno ostvarenje koje je ostvareno u potpunosti prema projektu Jelisavete Načić je mala spomen crkva u Štimlju na Kosovu iz 1920. godine, koja je nakon oštećenja iz 2004. godine, obnovljena.

Kompleks radničkih stanova iz 1910-1911. (između ulica Venizelosove, Komnen Barjaktara i Herceg Stjepana), prve namenski zidane stambene zgrade na Balkanu, takođe je delo Jelisavete Načić. Odlikuje ih jednostavna, gotovo bezornamentalna arhitektura, komfornih, funcionalnih, a jeftinih stanova. Blok je zatvoren drugim nizom objekata nastalim u trećoj deceniji 20. veka koji se dobro uklapa sa Jelisavetinim, čineći skladnu celinu. I ovo ostvarenje arhitekte Načić je utvrđeno za kulturno dobro.

Godine 1913. Jelisaveta Načić projektovala je i terazijski slavoluk, postavljen na Terazijama u čast povratka srpske vojske iz balkanskih ratova. Ostalo je predanje da je zbog natpisa „Još ima neoslobođenih Srba”, ispisanog na jednom delu tog slavoluka, prognana za vreme Prvog svetskog rata u logor Nežider. Prvi svetski rat prekinuo je njen plodan rad. Ipak, sve do progona u logor 1916. godine, radila je na obnovi oštećenih zgrada u Beogradu. U logoru se udala za albanskog revolucionara i pesnika Luku Lukaia i rodila ćerku. Puštena je iz logora i sa ćerkom se vratila u Beograd kod majke. Kasnije sa mužem odlazi u Skadar, pa u Dubrovnik. Tamo umire u maju 1955.godine. Nije se više bavila projektovanjem. Nikada nije dobila penziju.

Jelisaveta Načić je bila veliki talenat. Često ističemo činjenicu da je bila prva žena diplomirani arhitekta, a o toj osobi, tom arhitekti bismo pričali i da nije bila prva i da nije bila žena. Toliki je njen talenat. Onome što je projektovala ne može se pronaći mana, a mora joj se priznati izuzetna hrabrost i upornost da bude deo prve generacije studenata arhitektonskog odseka i prva žena diplomirani arhitekta u zemlji, da bude jedna od prvih žena zaposlena u javnom sektoru, hrabrost da veoma mlada projektuje prvu modernu školsku zgradu, prvu bolnicu za tuberkulozu, prvu kružnu peć za izradu opeke, prvu planski zidanu stambenu zgradu na Balkanu. A sve to za veoma kratko vreme.

Jelisaveta Načić prisutna je u urbanoj memoriji grada pre svega svojim izvanrednim projektima, ali postoje i neki konkretni potezi. Godine 2004. dobila je svoju ulicu baš prekoputa radničkih stanova. Istovremeno pokrenuta je inicijativa da se u okviru bloka radničkih stanova postojeći objekat posveti memoriji na Jelisavetu Načić i da se parkovski uredi. Ovaj projekat i nekoliko projekata koji su u planu svedoče o tendecijama da se sačuva sećanje na Jelisavetu Načić, ali i na pravi način vrednuje njen rad i doprinos arhitekturi Beograda u periodu kad se Beograd transformisao u evropsku varoš.

Autorka teksta je Bojana Ibrajter Gazibara, istoričarka umetnosti-konzervator i stručni saradnik Zavoda za zaštitu spomenika kulture grada Beograda. U svojoj dosadašnjoj karijeri, više puta je bila angažovana kao gost-predavač u okviru različitih manifestacija vezanih za arhitekturu. Sarađivala je i sa štampanim i elektronskim medijima na temu arhitekture grada Beograda, znamenitih arhitekata i spomenika kulture. Autorka je i koautorka više izložbi iz oblasti kulturnog nasleđa.

Tekst je originalno objavljen na sajtu Centra za arhitekturu Beograd

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.