Autorka teksta: Marija Maša Pavlović
Ne zbog toga što je bila prva nagrađivana najvišim priznanjima i nagradama, najpoznatija, žena arhitekta na svetu, već zbog toga što je pre svega bila super talentovana, fascinantna i uprkos tome, kao što je rekao i Rem Koolhaas, hrabra arhitekta – a žena. Kontradikcija koja se može učiniti da je načinjena nije slučajna.
Da li ste se zamislili nad naslovom u „The Guardian“-u – „Queen of the curve“ ili vam je bio direktna asocijacija na Damu Zahu Hadid? Koliko bismo arhitekata mogli tako nedvosmisleno u jednoj kratkoj sintagmi da opišemo? Koliko je to dobro za novinski naslov, toliko i nije možda za nečije umetničko i arhitektonsko delo i rad.
I dok su mnogima njene beskompromisne, kako se to uvek kaže, krive linije opisujući prostor, delovale već sasvim manirističke i otrcane, zašto retko možemo da pročitamo za pravougaone kutijaste kuće da su loše samo zato što su „pod vinkl“? Ovde ne promovišem upotrebu krivih, niti zastupam parametricizam, ali se pitam da li inteligentna kritika dopušta napad na izbor jezika za izražavanje ili bi trebalo da poznajući taj jezik analizira njegov kvalitet, zrelost i originalnost u datom delu, baš kao i u recimo književnom delu ili muzičkom. Nije svaka upotreba karakterističnog jezika i stila izražavanja uspešna, ali je bitno razumeti je kao jezik i način komunikacije. Uzmimo za primer Džejms Džojsove romane „Ulysses“ ili „The Finnegan’s wake“. Niti su krive bile njen lični izum i usamljena osobenost, kao što ni narativno sredstvo „toka svesti“ nije bio isključivo Džojsov. Ali šta jeste bilo toliko jako da upravo te krive možemo najpre asocirati sa njom, baš kao i pisanje tehnikom „toka svesti“ sa Džojsom?
Možda sam postavila prezahtevno poređenje. Zašto ne bismo uzeli nekog muzičara, kompozitora? Uzmite koga vam drago. Možda će to biti neko čije delo je upečatljivo, prepoznatljivo, osobeno, ko je stvorio stil i možda čak utvrdio neki pravac. Kada biste, da ste i ako ste dobar poznavalac tog ili te umetnice, mogli da obrazloženo i kompetentno u nekoliko rečenica ili možda samo jednoj, opišete i jezgrovito dočarate sveukupno njeno ili njegovo delo, da li bi to bilo dobro ili loše?
A možemo se zamisliti i nad ljudima kod kojih jasno razlikujemo njihov svakodnevni, a osobit smisao za razgovor i duhovitost, njihovu elokvenciju koja odudara od prosečnog razgovora. Ponekad ste možda upoznali ljude sa kojima je nemoguće pričati kao sa većinom drugih, ne zbog toga što vas ne slušaju, ili zbog toga što viču, već zbog strukture misli koje stoje iza reči i tema koje izgovaraju i pokreću. Da li biste ih odbacili kao uobražene ili čudake?
Iako bismo mogli skoro vulgarizovati temu krivih linija odgovarajući na ponekad plitkoumne i pakosne opise koji su korišćeni za Zahinu grafiku, ideograme, pa i prostor, bolje odmah postaviti pitanje da li je Zahin arhitektonski jezik esencijalno ženski, ili je nezavisno od pola i roda, jednostavno njen?
Uprkos tome što je bila žena arhitekta, izuzetno talentovana, fascinirala je svojom hrabrošću da sve to nosi vrlo samosvesno i na potpuno svojstven način, a ne stidljivo, skromno i slično – kako se obično opisuje tzv. “ženski način“ ma gde se pojavio. Zbog te hrabrosti, kako ju je Rem Koolhaas okarakterisao, verovatno je bila čudo od žene, jer se svojim formatom nije uklapala u stereotip o ženama.
Uprkos Eženu Delakroa, uprkos Majci Hrabrost, zahvaljujući hrabrosti i smelosti mnogih žena, hrabrost koja je bliska ponosu, koja nije u dosluhu sa gordošću, već sa aristotelovskim ponosom kao vrlinom, uz dozu odvažnosti, Zaha Hadid je bila arhitekta koja je stvarala sopstveni jezik i način izražavanja u pokušaju da menja svet, baš kao i svi izuzetni arhitekti i sve izuzetne arhitekte pre i svi posle nje.