Eva Vaništa Lazarević: Arhitektura i emocije

eva-4

Povodom osnivanja Ženskog arhitektonskog društva prenosimo intervju sa njegovom osnivačicom i prvom predsednicom, prof. dr Evom Vaništom Lazarević, redovnom profesorkom Arhitektonskog Fakulteta Univerziteta u Beogradu, iz knjige Žene u arhitekturi. Prof. Vaništa Lazarević je autorka stručnih publikacija na temu urbane rekonstrukcije. Pored akademskog rada, uspešno vodi sopstveni arhitektonski biro. Autorka je niza izuzetnih arhitektonskih ostvarenja i dobitnica različitih stručnih priznanja i nagrada. Bila je savetnica u Ministarstvu za životnu sredinu i prostorno planiranje i učestvovala u radu brojnih stručnih foruma. 

 

O počecima, osloncima i uzorima

Prva moja fotografija vezana uz arhitekturu, koje se nejasno sećam, je snimljena u potpuno belom prostoru kabineta mog oca, opremljenom radnim stolovima i T-šinama. Imala sam tada svega pet, šest godina. Arhitektonsko okruženje me je pratilo tokom odrastanja, od svakodnevnih konverzacija za stolom, ubeđivanja, dijaloga, komentara u našoj kući do Misovog nameštaja Barselona – tada krajnje neobičnog za goste van struke.
Nikada nisam sumnjala u svoj budući poziv, od malena.

Moj otac, i danas važan oslonac i uzor u mom životu, nije verovao u mogućnost mog profesionalnog razvoja u drugoj sredini – zato je – pretpostavljam, inat, uz urođenu marljivost, najjača osobina koja me verovatno podsvesno vodila tokom karijere.

Pokret Bauhaus u najširem smislu, predstavlja osovinu, način razmišljanja koji sam rano usvojila – karakterističan za zagrebačku arhitektonsku školu i za umetničku sredinu iz koje sam proistekla. Diplomirala sam rano, u 21. godini, kao ozbiljna, odgovorna i prerano sazrela. Ipak, uprkos racionalnom stavu, bila sam rešena da zbog emotivnog preokreta prestanem da se bavim arhitekturom i (p)ostanem domaćica u francuskoj prestonici, najlepšem gradu na svetu.

Posle kraćeg stažiranja u Radu i uobičajenim mučnim fizičkim arhitektonskim poslovima iscrtavanja, odnosno za početak samo brisanja žiletima, a kasnije i loših pripravničkih iskustava u Zavodu za zaštitu spomenika, životni obrti dovode me na fakultet.

Moj dolazak nije prošao nezapaženo – ne zbog mene lično, nego zato što je 29 protivkandidata bilo muškog pola, svi prijavljeni na konkurs na svom matičnom fakultetu. Na sednici Naučno-nastavnog veća otvoreno je postavljeno pitanje sredine odakle dolazim (1990.). Otac danas uglednog profesora, tada jedan od najuglednijih redovnih profesora uzeo me je, i ne poznajući me lično, javno u zaštitu. Saznala sam ovaj detalj tek mnogo kasnije i to posredno, slučajno.

Kao magistar (završila sam smer Zaštita graditeljskog nasleđa na fakultetu u Zagrebu), ipak sam morala da počnem ponovo od početka: od asistenta pripravnika. Bila je to nepravda koja mi je teško pala, hir tadašnjeg fakultetskog pravnika, tada sasvim uobičajena pojava.

Srećom, sve stepenike od asistenta pripravnika do redovnog profesora savladavala sam bez zastajkivanja, neuobičajeno za našu fakultetsku sredinu. Sve do nedavno, do najvišeg zvanja (a tada već postajete potencijalna opasnost za većinu), osećala sam samo veoma dobru energiju, privilegovana prijateljstvom i kolegijalnošću: Sima i Mita (profesori Miljković i Mladenović) bili su moji dobri „dusi“ i tutori… Brana (Mitrović) i Peđa (Arsić) dolazili su mi često u kuću, Bane (Pavić) je zasadio ruže u bašti koje i danas bujaju. Mića Rajović, fakultetski bard svih vremena, uveo je u Domovini četvrtkom posebno izdanje „Knjigu o Evi“, gde su svi prisutni (većina profesora i nastavnika je tamo odlazila redovno na druženje) mogli da crtaju i šale se, komentarišu.

Radila sam ono za što sam se školovala, u čemu sam uživala, u sredini koja me je rado prihvatila. Danas se to smatra teško dostižnim, skoro nemogućim za 2013. godinu. I zahvalna sam za tu privilegiju.

O savetima

Ljudi u našoj branši nerado daju savete, tako da sam svo dosadašnje iskustvo stekla na greškama u privatnom poslu – kojih je bilo bezbroj: od prevelikog očekivanja i poverenja u ljude pa nadalje. Bila sam naturščik u biznisu, sa apsolutnim anti-menadžerskim načinom razmišljanja, a firmu sam vodila – eto nas sada u ženskom svetu – majčinski. Oko pedesetak mladih kolega (i koleginica), čak ponajviše ženskog pola, dolazilo je i prolazilo biroom i verujem da sam ih opskrbila pre svega radnim elanom, naučila ih važnosti da se bude odgovoran. Naravno, najvažnije u tom procesu su praktične sugestije i nadogradnja znanjem kojeg nisu imali(e) dovoljno.

Slabi su većinom rezultati njihovog školovanja – da li kao posledica merkantilizma i plutokratije, u čemu živimo i u čemu se stvara egoizam, ili tek premalog angažovanja (i etike) pojedinaca u procesu. Dakle, nije stvar u strukturi slabog školovanja, nego u pedagozima koji im se nisu dovoljno davalii nisu bili dobri uzori. I sve navedeno je novijeg datuma: tokom poslednje dekade.

Profesionalni saveti na fakultetu, više bih rekla negativne primedbe, odnosile su se oduvek na lični emotivni pristup – posebno dok sam u dva mandata bila na rukovodećem položaju na Departmanu za urbanizam. Međutim, i dalje sam pri stavu da je emotivnost koja nosi i ranjivost najjača vrlina ženstvenosti i da je se ne treba odricati. Pa čak, da budemo bukvalni, ni u muškom poslu na građevini, sa šlemom. Visoke potpetice, na primer, nosila sam svo vreme moje karijere i živi sam primer da je to nepraktično, ali moguće. I to je deo ženstvenosti koje jedna arhitekta(ica) ne treba da se odrekne.

Moj savet danas, u teškoj godini u kojoj živimo, a sa željom da preživimo, sigurno bi išao u pravcu stvaranja zaleđine pre bilo kakve biznis aktivnosti kao što je stvaranje sopstvenog biroa: sve kako ja nisam imala. Potreban je partner iza Vas koji je poželjno dobar i već moćan arhitekta, potreban vam je menadžer i (ili) developer da ne biste blisko kontaktirali sa izvorom vaših muka – klijentima. Neophodan vam je advokat u firmi koji će brinuti da vas ne prevare jer je prevara latentna i konstantna opasnost. Poželjna je i društvena ili politička zaleđina i najviše od svega dobre, srednjovekovnog tipa, mecene. Lično, odbila sam jednog takvog mecenu, kada se prisetim, koji je danas jedan od vodećih svetskih biznismena. Odbila sam takvu dugoročnu trgovinu/prodaju kao ponižavajuću… Možda sam pogrešila.

eva-2

O zamkama u karijeri

Ne odvajam, ponavljam, takozvane ženske i muške poslove – razlikujem ljude po pameti i sposobnosti, vrednujem kreativnost kod ljudi, uz moć širokih shvatanja.

Ono što mi je žao jeste da i dalje prevelik broj mojih bivših sjajnih studentkinja, iz raznih razloga, prestanu najčešće zauvek da se bave svojim zahtevnim pozivom. Užasava me istočni sindrom – uloga žena distribuirana putem medija i kod nas: školovane žene u pasivnom položaju, srećne da su se udomile. Kako je i brak jedna od institucija koja polako nestaje kao oblik društvenog udruživanja – takvo razmišljanje nije dugoročno. Nisam od osoba koje kontempliraju za izgubljenim vremenima, čak se i nerado osvrćem, ali ipak odnosi unutar kojih se žene kreću danas nikada nisu bili komplikovaniji. Moja impulsivna odluka od pre dvadeset i više godina da se više ne bavim svojim pozivom u trenutku odlaska u inostranstvo a zarad emotivnih ciljeva tada je izgledala jednostavno i privremeno – danas bi bila ogroman izazov.

Moje kćerke usmeravam na sledeći način: privatni život i emocije su važnije i bitnije u životu, a struka i ambicija može da sačeka. Ako uz prvo postoji mogućnost da se ženska osoba bavi i nastavi baviti kreativnim poslom za koji se školovala – tim bolje. Obe kćerke nisu naučile (jer ni ja nemam taj štit) da se čuvaju lošeg okruženja i često pate zbog toga: to je najvažnija, smatram, zamka koju Crvenkape treba da preduprede.

eva-5

O svojim najznačajnijim projektima

Moj najznačajniji izvedeni projekat je (po mom subjektivnom mišljenju) stambeni kompleks u ulici Teodora Drajzera na Dedinju. Radi se o objektima izvedenim na ivicama Topčiderskog brda, statički veoma kompleksno, sa prednostima pogleda na šumoviti pejzaž Avale. Veoma složena urbanistička situacija, problemi sa zemljištem i dozvolama, višestrukim vlasnicima, rezultovala je na kraju mučnog procesa najzad izvedbom stambenih vila i poslovnog, višeg objekta na uglu, čiji reperni karakter se sagledava iz više pravaca.

Mnogi se i danas iznenađuju da je ovaj veliki kompleks projektovala žena. Nažalost, i danas žensku ruku poistovećuju samo sa enterijerima, a to su predrasude protiv kojih nas tek očekuje bitka. Moram da priznam da nerado prihvatam enterijerske zadatke. Teško se nosim sa konfliktima, a enterijeri koji podrazumevaju neposredan višemesečni rad sa privatnim klijentima veoma često kulminiraju konfliktom na kraju, najčešće izazvanim željom za neisplaćenim honorarom. Ako je u pitanju žena, tim bolje, jer se ženski princip izjednačava u zaostaloj sredini sa neinteligencijom i odsustvom snage, što treba zloupotrebiti, odnosno iskoristiti. Kasnije se o tome raspreda u kafićima, kao meri uspešnosti tih pojedinaca.

Najveći projekat, do sada neizveden, bio je hotel sa pet zvezdica u Bečićima. Ruski naručilac, tajkun, pozvao me je kao jednu od troje arhitekata da učestvujem na tenderu: protivnici su mi bili izuzetno ugledne arhitekte, od kojih jedan lokalno posebno moćan a drugi profesor iz Italije. Izgledalo je na početku kao nemoguća misija. Ni sama ne znam kako sam smogla snage da se upustim u 18.000 m2 složene namene za mesec dana. U to doba nisam imala ni sopstveni biro, radila sam partnerski do tada i morala sam u najkraćem roku da ga osnujem, iznajmim prostor i namestim.

Okupila sam moje najbolje bivše studente; u dve smene se radilo najvećim žarom. Za petnaest dana morala sam sve da isprojektujem, a u narednih petnaest da snimimo film od tri minuta o hotelu. Od najveće pomoći bio mi je profesor Ličina, koji je kao savetnik nadgledao funkciju. Tajkun, Rus, po primitku filma i plakata, još je mesec dana obilazio evropske i američke lance hotela uz proveru celishodnosti projekta.

Prvu nagradu u na ovom izazovnom pozivnom konkursu smatram svojom najvažnijom pobedom do sada.

I ne, nikako se ne raspoznaje da je sve navedeno radila žena arhitekta. Arhitektura može da bude samo dobra i loša, nikako ženska i muška.

O senzibilitetu investitora

Za investitora koji mi je ostao urezan u pamćenje kao težak protivnik, sa meni lično neprihvatljivim estetskim prohtevima, radila sam kompleks vila kod bolnice Dragiša Mišović. Želeo je da te vile podsećaju na njegovu rodnu Vrnjačku Banju, a ja sam krenula od stanovišta da ukoliko vile već ne izražavaju meni blizak neomoderni pokret, minimalističkih karakteristika – onda bar treba da neguju lokalne datosti i koriste prednosti lokacije.

Kosi krov je najčešće zahtev investitora oko kojeg se biju bitke. Od Rajta i njegovih vila sa jakim zabatima i kosim krovom, do asocijacija na dedinjske vile dvadesetih i tridesetih kao mojih ponuda – put kvazi-usaglašavanja je bio mučan. Na kraju, bitku je dobio investitor – nezadovoljan izvojevanim purističkim izrazom, samovoljno je preko svog izvođača i nadzornog organa (koji se kasnije predstavljao kao autor) zadao finalni udarac: sve prozore je uokvirio dodatnim frizovima da „prolepša kuću“, a na prednju fasadu je sa svake strane urezao pečat – bucmastog boga vetra Aeola. To je razlog zašto ovaj kompleks nikada više ne prepoznajem kao autorski. Snaga jačeg, onog koji nosi novac, je pobedila.

eva-3

O projektovanju i urbanizmu

Projektovanje je moj prvi izbor, i bavila sam se pasionirano tom oblašću od ranih dana pa i u toku studija u Zagrebu, radeći u autorskom studiju čuvenog arhitekte Ivana Vitića, rigidnog poklonika modernog pokreta i sjajnog arhitekte i kao saradnik uglednog profesora Nevena Šegvića, autora moderne interpolacije na splitskom Peristilu, koju upoređuju sa vilama Adolfa Loosa.

Manje je više (i bez dosadno je – kako su govorili postmodernisti) jeste ostao moto koji sam usvojila od dotičnih velikana. Mnogo sam učila od profesorke arh. Ines Filipović, moje mentorke, koja mi je bila prvi, slučajno i ženski uzor u arhitekturi. Bila je istovremeno dizajnerski spretna, izuzetno ženstvena i jaka, imala je fatalnu kombinaciju moći u našem poslu. Njene modne kombinacije komentarisale su se u zagrebačkim dizajnersko-arhitektonskim krugovima istim žarom kao i enterijeri kojima se najviše bavila. Kreativnost joj se odražavala u svim segmentima njene ličnosti. Nažalost, prerano nas je napustila, privatni život joj nije bio naklonjen.

Od kada mi je te daleke devedesete sudbinski dodeljen, predmet Urbana regeneracija na urbanističkom departmanu je od izbornog, sa nekoliko studenata, postao jedan od važnijih predmeta na fakultetu, a istom oblašću se danas bave i posebne specijalističke studije. Više od dvadeset godina, paralelno sa projektovanjem, bavim se, eto, sticajem okolnosti, teoretski i urbanizmom, sa istom energijom.

Pre nekog vremena prijateljica me je priupitala šta radim u slobodno vreme i zapanjila se odgovorom. Moje slobodno vreme se odnosi na pisanje knjiga, čitanje i proučavanje, i stručno i šire i ne smatram – za razliku od moje prijateljice – ovo svojom manom.

I da se vratim na granice i razmere: granice između projektovanja i urbanizma se u praksi brišu. Autor koji pretenduje ka višim ciljevima pokazuje kroz svoje delo da vlada jednim i drugim. Mora – da bi bio prepoznat i da bi nešto značio ili ostavio iza sebe.

Ilustracije ljubaznošću Eve Vanište Lazarević

Tekst je originalno objavljen na sajtu Centra za arhitekturu Beograd

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *