Ove godine globalno je obeležena stogodišnjica od osnivanja čuvene nemačke umetničke škole Bauhaus, koja je ostvarila ogroman uticaj u Evropi, ali i u Sjedinjenim državama, na arhitekturu i dizajn modernizma. Pored čuvenih imena Gropiusa, Misa van der Roa, Pola Klea ili Kandinskog, to je prilika da se skrene pažnja i na žene koje su pohađale ili predavale na ovoj čuvenoj školi, kao i da rasvetlimo odnos same škole prema njenim učenicama.
Bauhaus je umetnička škola osnovana je u aprilu 1919. godine u Vajmaru u Nemačkoj, spajanjem Umetničke škole i Akademije lepih umetnosti. Ideal Bauhausa bilo je prihvatanje industrijske proizvodnje u različitim disciplinama, ujedinjenjim pod kapom arhitekture, i stvaranje „integrisanog životnog okruženja u kome je sve dizajnirano, od kašičice do grada“ , kako je to opisao prvi direktor škole, nemački arhitekta Valter Gropius.
Nakon 14 godina postojanja, najpre u Vajmaru, a zatim u Desau, a potom povlačeći se od Nacista u Berlinu, škola je zvanično zatvorena 1933. godine. Mnogi profesori i studenti škole od progona su prebegli u SAD, gde su nastavili da rade i ostvarili značajan uticaj na dalji razvoj modernog dizajna i arhitekture. Uticaj Bauhausa uveliko prevazilazi njegov kratak vek.
Zanimljivo je da je, pored modernog pristupa dizajnu, škola u početku usvojila savremen pristup odabiru studenata. Naime, 1919. godine, u svom inauguracionom govoru, Valter Gropius izjavio je da će Bauhaus primati „svaku osobu dobre reputacije bez obzira na godine ili pol.“ Na njegovo iznenađenje, ovo je rezultiralo velikim brojem prijavljenih žena, koje su prevazišle broj prijavljenih muškaraca. Međutim, pristigle studentkinje ubrzo su ugurane u radionice keramike i tekstila, dok su muškarci upisivali slikanje, industrijski dizajn, a kasnije i arhitekturu.
Te prve godine studije Bauhausa započelo je 84 žene i 79 muškaraca, a u narednim godinama Gropisu je tražio prema novim kandidatima „strogu selekciju, posebno prezastupljenog ženskog pola.“ Školarina za studentkinje takođe je podignuta, u odnosu na naknadnu naplaćivanu studentima, kako bi se obeshrabrio dalji priliv žena.
Podela na muške i ženske discipline obeležila je odnos škole prema ženama. Gropius je smatrao da ženski mozak razume samo dve dimenzije, dok muškarci mogu da razmišljaju u tri dimenzije. 1921. napisao je: „nije preporučljivo da žene rade u teškim zanatskim područjima… zbog čega se u Bauhausu sve više razvija posebno odeljenje za žene, koje se bavi posebno tekstilnim radom. Odeljenja za knjigovestvo i grnčariju takođe prihvataju žene. U osnovi se protivimo obuci žena kao arhitekata.“
U toku trajanja Bauhausa samo 11 studentkinja uspelo je da prenebregne odluku škole da spreči žene da rade u nekom od zahtevnijih polja. Uprkos predrasudama, žene Bauhausa aktivno su učestvovale su u radu i životu škole, kao i ostvarile neke od najuspešnijih komercijalnih saradnji i najikoničnijih predmeta, po kojima je Bauhaus i danas prepoznatljiv.
Gunta Stölzl
Gunta Štolcl bila je jedina žena Majstor Bauhausa, koja je kao profesorka odigrala ključnu ulogu u razvoju tekstile radionice. U školu je došla 1920. kao studentkinja, mlađi majstor postala je 1927, a majstor naredne godine. Pod pritiskom Nacista otpuštena je 1931.
Gunta je rođena 1897. u Minhenu, gde je 1913. upisala Školu za primenjene umetnosti i učila slikanje na staklu, dekorativne umetnosti i keramiku. Njene studije prekinuo je Prvi svetski rat, ali se po završetku rata ona vraća na studije. Nakon što se upoznala sa manifestom Bauhausa, odlučuje da tamo nastavi školovanje. 1919. pohađala je letnju radionicu stakla i murala, kako bi zaradila svoje mesto u Bauhausovom pripremnom kursu koji je tada držao Johanes Iten. 1920. upisana je u školu sa stipendijom.
Od početka je bila aktivna i imala lidersku poziciju u tekstilnoj radionici. Bauhaus u Vajmaru odlikovala je opuštena atmosfera u kojoj su studenti učili sami sebe i jedni druge. Ovo je bilo posebno izraženo u tekstilnoj radionici čiji Majstor Georg Muhe nije imao mnogo interesovanja za ovu „žensku“ disciplinu. Nedostajalo je i tehničkog znanja o zanatskim procesima. 1921. Gunta pohađa kurseve bojenja tekstila na školi u Krefeltu, što joj omogućuje da otvori prethodno napuštene radionice za bojenje koje su postojale u Bauhausu. Podučavala je druge studentkinje naučenim tehnikama, te razvijala sopstveni specifični stil tkanja koji se i danas smatra najboljim primerom Bauhausovog tekstila. Žene tekstilne radionice radionice prešle su sa slikarskih motiva i tradicionalnih metoda na apstraktne kompozicije, stvarajući predmete u skladu sa filozofijom nove škole. Njihovi radovi bili su među najzapaženijim na prvoj Bauhaus izložbi održanoj 1923. godine.
Gunta nakon diplomiranja napušta Bauhaus, i zajedno sa Johanesom Itenom osniva Ontos tkačku radionicu u blizini Ciriha. Kada se škola 1925. preselila u Desau, Gunta je postala tehnički rukovodilac tekstilne radionice. Muhe je i dalje bio zvanični Majstor, ali se nisu dobro slagali i ona je do 1926. praktično sama vodila radionicu. 1927. Muhe je na pritisak studenata napustio Bauhaus, a Gunta postaje i zvanično prva žena Majstor Bauhausa.
Svojim radom i podučavanjem odmicala je tekstil od „ženskog posla“ ka industrijskom dizajnu, koristeći jezik moderne umetnosti. Radionica je eksperimentisala sa sintetičkim materijalima i novim tehnologijama, a naglasak je bio na funkcionalnosti i jednostavnosti. Studentkinje su eksperimentisale sa bojama, teksturama, strukturom i ootpornošću tekstila, ali i sa fleksibilnošću, odbijanjem svetla i apsorpcijom zvuka. Pod Guntinom palicom, radionica je ostvarila i uspešne komercijalne saradnje, a Bauhaus dizajn uspešno se prodavao.
Nakon što su je, usled pritiska Nacista, a uprkos protestima studenata, otpustili, Gunta se vraća u Cirih. U nekoliko navrata osnivala je privatne tkačke radionice i firme. Bila je deo umetničkih grupa, i bila aktivna u umetničkim udruženjima. Preminula je 1983. u Cirihu, a njeni radovi nalaze se u kolekcijama svetkih muzeja poput Muzeja Moderne Umetnosti (MoMA) u Njujorku, Viktorija i Albert muzeja u Londonu, i Buh-Rajzinger muzeja u Kembridžu.
Anni Albers
Ani Albers u Bauhaus je došla sa namerom da studira slikarstvo. Obrela su u tkačkoj radionici, najpre kao studentkinja, a potom i kao zamenica Gunte Štolcl. U svom radu istraživala je apstraktne forme i eksperimentisala sa svojstvima tekstila.
Njena karijera gotovo je arhetipska priča studentkinje Bauhausa. Analiz Flajšman, rođena 1899. u Berlinu, dolazi u Bauhaus u Vajmaru sa namerom da nastavi studije započete u Školi za umetnost i zanate u Hamburgu. Najpre pohađa uvodni kurs, a tekstilnoj radionici priključuje se 1923. godine. Iako je želela da upiše slikarku radionicu, u tekstilu je pronašla svoju profesionalnu ljubav, i sve svoje umetničke ambicije ostvarila za razbojem.
Ani je u kasnijim intervjuima rani Bauhaus opisivala kao „veliku zbrku“ i „pretereno preistpitivanje na sve strane“. Izgleda da je njenom senzibilitetu više prijala stabilnost i strogost mreže razboja, te je svojim dizajnom za industrijsku proizvodnju, kao i unikatnim tkanjem, ostvarila veliki uspeh. 1930. diplomirala je sa Bauhausa, sa svojim dizajnom zavese od pamuka i celofana koja upija zvuk i reflektuje svetlost, a koju je uradila za auditorijum trgovačke škole u Bernau, izvedene po projektu Hanesa Mejera. 1931, nakon ostavke Gunte Štolcl, Ani Albers postaće nova rukovoditeljka tekstilne radionice.
U Bauhausu Ani je upoznala i svog životnog partnera Jozefa Albersa, za koga se udala 1925. godine. Supružnici su delili interesovanje za apstrakciju. Albers je na Bauhausu predavao uvodni kurs. 1928. uselili su se u kompleks Bauhausovih profesorskih kuća, a sa školom su ostali i nakon preseljenja u Berlin. 1933., kada je škola zatvorena, na poziv Filipa Džonsona emigriraju u SAD. Jozef je dobio nastavničko mesto na eksperimentalnom Blek Mauntin koledžu, gde je i Ani počela da predaje 1939.
U SAD, Ani Albers nastavlja da radi na dizajnu tekstila, tkanju, pisanju i kasnije crtanju. 1949. preselili su se u Konektikat, gde je Ani radila u svom kućnom studiju. Par je nekoliko puta putovao u Srednju i Južnu Ameriku, a ova putovanja bila su važan izvor inspiracije za njen dalji rad. Proučavala je tradicionalne tehnika i šablone tkanja, a svoja istraživanja o teoriji i praksi izrade tekstila, njegovoj istoriji i značaju, objavila je 1965. u knjizi „O tkanju“.
Bila je prva dizajnerka tesktila čija je samostalna izložba radova prikazana u Muzeju Moderne Umetnosti (MoMA) u Njujorku, 1949. godine. Za svoj rad primila je brojne nagrade, kao i počasni doktorat. Dizajnom tekstila, tkanjem i predavanjem bavila se sve do svoje smrti 1994. godine u Konektikatu.
Otti Berger
Oti Berger bila je jedna od najtalentovanijih studentkinja tekstilne radionice. U vođenju radionice pomagala je Gunti Štolcl, a po njenom odlasku iz škole, bila je zamenica Ani Albers koja je preuzela rukovođenje tekstilnom radionicom.
Oti Berger na Bauhaus je došla kao studentkinja 1927. godine. Rođena je 1898. godine u Zmajevcu u Hrvatskoj, koja je tada bila deo Austrougarskog carstva. Od 1922. do 1926. pohađala je Kraljevsku akademiju umetnosti i umetničkih zanata u Zagrebu, koju napušta kako bi nastavila školovanje u Desau. Kao i ostali studenti Bauhausa, najpre pohađa uvodni kurs, tada po palicom mađarskog dizajnera Lasla Moholi Nađa, gde su joj predavali Pol Kle i Vasilij Kandinski. Potom se upisuje na tekstilnu radionicu, gde diplomira 1930. godine.
Nakon diplomiranja, ostaje u tesktilnoj radionici kao jedna od rukovoditeljki, a na preporuku Gunte Štolcl. Iako je obavljala pedagoške, proizvodne i praktične segmente obrazovnog programa, nikada nije dobila zvanično zvanje u Bauhausu. Kada je postao direktor, Ludvig Mis van der Roe će upravljanje radionicom poveriti svojoj saradnici Lili Rajh, dok je Oti Berger postala njena zamenica.
Zahvaljujući svom iskustvu studiranja na Bauhausu, kao iskusna dizajnerka tesktila sa velikim znanjem o potrebama industrije, a sa ciljem razvoja novih rešenja, Oti Berger je razvila sopstveni nastavni kurikulum za tekstilnu radionicu. 1932. napušta Bauhaus i otvara sopstveni „Atelje za tekstil“ u Berlinu. Ubrzo je uspostavila uspešne saradnje sa brojnim tekstilnim kompanijama. Međutim, 1936. zbog Jevrejskog porekla zabranjen joj je rad u Nemačkoj i prinuđena je da zatvori svoj atelje.
U tom periodu većina profesora Bauhausa, uključujući i njenog verenika Ludviga Hilbersajmera, uspeva da dobije vize i emigrira u SAD. Na poziv Laslo Moholi Nađa, koji je u Čikagu 1937. osnovao Novi Bauhaus, to je pokušala i Oti Berger. Tražeći posao i čekajući vizu provela je više kratkih perioda u Londonu, ali se tamo nije uklopila. Usled bolesti njene majke i poteškoća da nađe posao u Londonu, 1938. vratila se u Zmajevac. U aprilu 1944. deportovana je u Aušvic sa svojom porodicom, gde je i stradala.
Benita Koch-Otte
Među učenicama Bauhausa Benita Koh-Ote imala je možda najneverovatniju karijeru. Kako bi studirala po drugi put u Vajmaru, „Die Otte“ je napustila svoj posao kao učiteljica crtanja, gimnastike i ručnog rada 1920. – „neobjašnjivo glupo,“ rekao je njen otac. Takvu vrstu posvećenosti imali su svi studenti Bauhausa. Ne samo da su tu došli dobrovoljno, već često uz protivljenja.
Benita Koh-Ote rođena je 1892. u Štutgartu. 1908. upisala je Univerzitet u Krefeldu, a 1913. položila državni ispit za učiteljicu crtanja u Diseldorfu. 1914. položila je i državni ispit za učiteljicu gimnastike u Ženskoj obrazovnoj asocijaciji u Frankfurtu, i državni ispit za učiteljicu ručnog rada na Lettehausu u Berlinu. Svoje prošireno obrazovanje i stečene diplome koristila je od 1915. do 1920. kao učiteljica crtanja, fizičkog i ručnog rada u Ženskoj gimnaziji u Urdingenu u Krefeldu. Ovu instituciju je napustila kako bi studirala u Bauhausu.
Do 1925. bila je studentkinja, a potom i zaposlena u tkačkoj radionici. Zajedno sa Guntom Štolcl, Benita Koh-Ote bila je među najtalentovanijim studentkinjama tkanja u Bauhausu. Između ostalog, njih dve su obe pohađale kurseve u Tehničkoj školi za bojenje i tekstil u Krefeldu, kako bi poboljšale svoje znanje i donele nove tehnike u Vajmar.
Od 1925. do 1933. Benita Koh je vodila tkački odsek na radionicama u gradu Haleu, u Državnoj školi za primenjene umetnosti. 1929, ponovo sreće Hajnirha Koha. On je takođe studirao na Bauhausu u radionici za murale, i bio je direktor odseka za fotografiju škole u Haleu. Iste godine su se venčali.
Nakon dolaska Nacista na vlast, oboje su otpušteni sa svojih pozicija i zajedno se sele u Prag. 1934. Hajnrih Koh umire u nesreći, a Benita Koh-Ote vraća se iste godine u Nemačku. Novo radno mesto i dom pronašla je u Bodelšving fondaciji Betel, dobrotvornoj organizaciji koja se bavi brigom o mentalno obolelima, invalidima, starima i drugima kojima je pomoć potrebna.
Postala je direktorka njihove tkačke radionice, položila potrebne ispite 1937. i nastavila da predaje i nakon penzionisanja 1957. Mnogi tkači sa invaliditetom radili su tadašnjoj lokalnoj tkačnici. Benita Koh-Ote uspela je da primeni važne delove lekcija o bojama iz Bauhausa na radionicu, i da ih učini korisnim za svoj rad u Sanatorijumu. Na taj način postavila je kamen temeljac za činjenicu da tkačnica još uvek postoji i danas i, pod direktoratom Kornelije Kriger-Šite, proizvodi i dalje pažljivo složene teksture u duhu Koh-Ote. Na ovaj, preneseni način, i tkačnica Bauhausa i dalje živi.
Benita Koh-Ote umrla je u Bilefeldu 1976.
Gertrud Arndt
Gertrud Arnt shvatila je tek kada je 1923. stigla u Bauhaus da ne postoji kurs iz arhitekture. Zato je postala tkalja. Ali njena prava strast bila je i ostala fotografija.
Rođena je 1903. u Ratiboru u Gornjoj Šleziji kao Gertrud Hantšk. Pre upisivanja u Bauhaus u zimskom semestru 1923-24. radila je tri godine kao pripravnica u arhitektonskom birou u Erfurtu. Na predlog svog poslodavca, počela je dokumentarno da fotografiše zgrade u Erfurtu tokom svog pripravničkog staža. Nakon što je videla prvu izložbu Bauhausa 1923. u Vajmaru, sa studentskim kreditom u džepu, odlučila je da upiše studije arhitekture u Bauhausu. Tek kada je stigla otkrila je da odsek za arhitekturu još uvek ne postoji.
Nakon što je završila preliminarni kurs, prebacila se u tekstilnu radionicu, gde je učestvovala u različitim projektima sledeće tri godine. 1927 završava svoje studije na Bauhausu finalnom praktičnim ispitom u tkačkoj zadruzi u Glauhau. Posle toga više nikada nije radila u tkanju ili dizajnu tekstila, već se posvetila fotografiji, kojom se samostalno bavila tokom trajanja svojih studija. Bauhaus je napustila sa svojim mužem Alfredom Arntom 1928. godine.
Gertrud i Alfred Arnt preselili su se sa u grad Probstcela u oblasti Tiringija u Nemačkoj, u kojoj se nalazi i Vajmar, gde je Alfred radio kao samostalni arhitekta. Kada je postavljen za šefa odseka enterijera u Bauhausu, koji se u sebi povezivao stolarsku, metaluršku i radionicu murala, na poziv drugog direktora škole, Hanesa Mejera, oboje se vraćaju u Desau. Gertrud se nije ponovo upisala kao studentkinja, već je kao svoj zadatak videla pružanje podrške mužu. 1930. proizvela je fotografsku seriju od 43 autoportreta po nazivom „Portreti pod maskom“. Sledeće godine, supružnici će ponovo napustiti Bauhaus i vratiti se Probstcelu, gde ostaju do 1948. Tada se njihova već četvoročlana porodica seli u Darmštat, gde će Gertrud Arnt ostati do svoje smrti 2000. godine.
Gertrud Arnt ponovo je otkrivena kao fotofrafkinja tokom 80-tih, i njen značajn poredi se sa savremenim fotografkinjama poput Marte Astfalk-Vic i Klod Kahun. Muzej Bauhausa u Berlinu posvetio je specijalnu izložbu Gertrud Arnt u januaru 2013. godine, povezujući prvi put njen rad u tekstilu sa fotografijom.
Iako je Arnt svojevremeno odbijala da svojim fotografijama pripiše dublje umetničko značenje, one su bile vrlo maštovite i provokativne. Kroz svoje kostime, Arnt je stvorila zanimljive interpretacije ženskih likova poput udovice, male devojčice, žene iz visokog društva itd. Kritičari su njene fotografije opisali kao „kretanje od strogosti, do apsurda, do zavodnice“. Njen fotografski stil je jedinstven, i u suportnosti sa uobičajenim aspektima modernističke fotografije, koja često uključuje ekstremne perspektive, ogledala, geometrijske apstrakcije. Umesto toga, suočeni smo kao gledaoci sa samom Arndt lice u lice, tako da ne možemo da ignorišemo izraz njenog lica i ukrase oko njega. Sama umetnica rekla je „interesuje me lice, šta možemo da pročitamo iz lika? Dovoljno je da malo razgoračimo oči, i već izgledamo kao neko drugi. Zar to nije istina?“ Danas, Arndt se smatra pionirkom ženskih auto-portreta, i inspiracijom za kasnije radove Sindi Šerman i Sofi Kal.
Margarete Heymann-Loebenstein
Iako je tekstil bilo centralni fokus žena u Bauhuasu, to nije bila jedina oblast u kojoj su studentkinje imale uspeha. Margarete Hajman-Lebenštajn primljena je u radionicu keramike na probni rad, kako bi profesori mogli da procene njen talenat.
Hajman je rođena 1899. godine u Kelnu. Studirala je u umetničkoj školi u Kelnu i na akademiji u Diseldorfu, pre nego što je upisala Bauhaus u Vajmaru 1920. godine. Pod svoje okrilje primila ju je Getrud Grunou, muzičarka i jedina žena profesor tokom Vajmarskih godina Bauhausa. Grunou je čuvena jer je studente učila da igraju prema plavoj boji, ohrabrujući ih da uključe sa svoja čula kada rade sa materijalom. Po njenim uticajem, keramika Margarete Hajman poprimila je jedinstven i razigran stil koji se nije uklapao u rigidnu geometriju koju obično asociramo sa estetikom Bauhausa.
Međutim, njeno ograničeno vreme u radionici keramike završilo se jer muški nadređeni nisu bili ubeđeni da ona tamo pripada. Odlučna, Margarete napušta školu i pokreće sopstvenu firmu za proizvodnju keramike Haël, u partnerstvu sa svojim suprugom Gustavom Lebenštajnom i njegovim bratom Danielom. Haël-ov dobar branding i sjajan dizajn odmah su osvojili i kritiku i kupce. Na svom vrhuncu ranih 1930-tih, fabrika je imala preko 120 zaposlenih i izvozila proizvode u Britaniju i SAD, a njeni proizvodi uneli su rečnik Modernizma u svakodnevni život građana – nešto što mnoge njene muške kolege nikada nisu uspele da postignu, stvarajući skupe prototipe koji nikada nisu ušli u proizvodnju.
Gustav i njegov brat poginuli su u saobraćajnoj nesreći 1928. goidne, a Grete Hajman, tada majka dvoje male dece, nastavila je da vodi posao. 1930. uspela je da u proizvodnji pokrene novu peć. Ipak, Haël radionica, zajedno sa celom industrijom porcelana i keramike, osetila je posledice krize i pada prometa. 1932. poslednji put su nastupili na Lajpciškom sajmu.
1933. godine firmu je, da bi se očuvala radna mesta preuzela fabrika keramike Vordamm. Najpre je Margarete trebala da bude umetnički direktor nove fabrike, ali umesto toga predomislila se i preselila u Jerusalim gde je pokušala da pokrene novu firmu. Ubrzo se pokazalo da taj projekat neće uspeti.
Njeni saradnici očekivali su njen povratak iz Palestine, i tokom 1934. vođeni su dugi pregovori o budućnosti kompanije. Najzad, u maju 1934. počela je sa radom firma HB Keramička radionica, koju su činili nekadašnji zaposleni iz Vordamm i Haël keramičkih radionica. Najpre su proizvodili uglavnom dizajn Grete Lebenštajn, koja je imala udeo u profitu. Ona je tada bila u Berlinu, i posvetila se slikanju. Jedan od njenih komada je i čuveni servis “Norma” iz 1932. Njen dizajn proizvodio se u fabrici sve do 60-tih.
1936. Margarete Hajman Lebenštajn emigrirala je u Englesku, najpre se smestivši u Stok-on-Trent. I tamo je radila, mada sa poteškoćama – lokalni proizvođači nisu videli komercijalnu vrednost modernog dizajna. Najzad je pronašla proizvođača, a u svom studiju takođe je otkupljivala polovnu keramiku koju je onda ukrašavala. Udala se za engleskog profesora Harolda Marksa, i nastavila da slika i eksperimentiše sa keramikom napravljenom od slomljenih delova. U Britaniji poznata je i pod imenom Grete Marks.
Preminula je u Londonu 1990. godine. Njeni radovi nalaze se u Britanskom muzeju u Londonu, Muzeju keramike u Berlinu i Milvoki Muzeju Umetnosti u SAD.
Marianne Brandt
Marijane Brant jedan je od retkih izuzetaka koji su imali tu sreću i odlučnost da pronađu svoj put do metalurške radionice. Laslo Moholi-Nađ brzo je prepoznao njen jedinstveni talenat. Uz njegovo ohrabrenje, Brant je studirala u muškoj oblasti obrade metala, postigavši veći uspeh od svojih kolega. Ali je kroz celu svoju karijeru osećala predrasude prema ženama.
Rođena 1893. godine u Hemnicu, svoje obrazovanje započela je u privatnoj umetničkoj školi u Vajmaru 1911. godine. Potom, primljena je na Visoku školu lepih umetnosti u Vajmaru i studirala je slikarstvo kod umetnika Frica Makensena i Roberta Vajsea, a potom i skulpturu kod Riharda Engelmana. 1919. udala se za Norveškog slikara Erika Brandta. 1920. provela je godinu dana na studijskom putovanju u Pariz i na jug Francuske. U Bauhaus u Vajmaru stigla je 1923, u svojoj 31. godini. Preliminarni kurs pohađala je kod Jozefa Albersa i Lasla Moholi-Nađa, kao i kurseve kod Pola Klea i Vasilija Kandinskog. Potom je primljena u metaluršku radionicu.
„Na početku nisam prihvaćena sa zadovoljstvom – smatrali su da ženi nije mesto u metalurškoj radionici. To su mi kasnije priznali, a u međuvremenu svoje nezadovoljstvo su izražavali dajući mi razne dosadne zadatke“, seća se Brant. „Koliko malih hemisfera sam vrlo strpljivo načinila svojim čekićem u novom srebru, razmišljajući o tome kako tako mora biti i kako su svi počeci teški.“
U radionici, Brant je u potpunosti prihvatila Bauhausovu filozofiju funkcionalizma, koju je definisao Gropius kroz slogan „umetnosti i tehnologija, novo jedinstvo!“ Njen prvi studentski rad bilo jednostavan, geometrijski čajnik od srebra i slonovače, čija je industrijska estetika bila narušena malim tragovima čekića koji su odavali da je predmet ručno napravljen – njih će Brant ispraviti u narednim verzijama.
Ali isplatilo se – njeno lepo jednostavno geometrijsko posuđe učinilo ju je jednom od najtraženijih umetnica. Kada je bila je imenovana za direktorku dizajna prestižne Ruppelwerk fabrike metala u Goti, kao jedna od prvih žena prihvaćenih na takvu poziciju, opet nije uspevala da dobije poštovanje tehničara u radionici koji su bili konzervativni.
Brandt je kasnije napisala da je želea da se vrati „najjednostavnijim formama“, cilj koji je postigla u još jednom od svojih ranih predmeta iz 1924. – šik valjkasta mesingana pepljara sa galvanizovanim nikl-srebrnim držačem za cigaretu i poklopcem koji, uz manji pritisak, spušta pepeo u posudu.
1926. godine je dizajnirala svetiljke za Bauhausovu zgradu u Desau, izvedene po projektu Valtera Gropiusa. Svoje obrazovanje nastavila je i nakon preseljenja škole, kao i svoj rad u metalurškoj radionici kod Moholi-Nađa.
Radionica je promenila svoj pravac i fokus više prema industrijskom dizajnu i masovnoj proizvodnji. Od letnjeg semestra 1927. Brant dobija plaćeno radno mesto saradnika u metalurškoj radionici, i kao zadatak dobija da ugovara proizvodnju Bauhausovih predmeta sa privatnim firmama. Ovo je značajno promenilo funkcionisanje škole, i studenti su počeli da dizajniraju prototipe za komercijalnu proizvodnju, što je donelo prestiž i bolje prihode.
Brant dizajnira veći broj komercijalno uspešnih predmeta – uključujući i najpoznatiji – Kandem stonu lampu (u saradnji sa kolegom Hinrihom Hin Bredendikom), čija je prva serija proizvedena 1928. od strane firme Körtig & Matthiesen. Tokom sledeće 4 godine, proizvođač će prodati preko 50.000 lampi dizajniranih u Bauhausu, od koji je Kandem lampa Mariane Brant bila najprodavanija. 1929. godine diplomira na Bauhausu, a stiče i dodatnu diplomu u metalurškoj radionici.
1928. Valter Gropius napušta Bauhaus kako bi se vratio svojoj privatnoj praksi, kao i Moholi-Nađ, čime Brandt postaje rukovoditeljka metalurške radionice. U junu 1929. i ona će se pridružiti Gropiusovoj firmi u Berlinu, gde je provela godinu dana radeći na dizajnu nameštaja i dizajnu enterijera, pre nego što se otisnula dalje kao samostalni konstultant za dizajn. Učestovala je u projektu enterijera za naselje Karlsruhe-Dammerstock.
Bila je direktorka dizajna u Ruppelwerk Metallwarenfabrik u Goti do 1932. godine, ali ekonomska kriza Trećeg Rajha onemogućila ju je da pokrene sopstvenu praksu. Umesto toga vratila se Hemnic, svoj rodni grad u Istočnoj Nemačkoj, gde će ostati do 1945. Dok su njeni profesori iz Bauhausa napustili Nemačku tokom Drugog svetskog rata, Brant je ostala, dok su joj Gropius i njegova žena slali pakete pomoći iz SAD. 1935. razvela se od supruga Erika. 1939. postala je članica Kulturne komore Rajha, ali nikada nije postala članica Nacional-socijalističke partije.
Nakon rata, ostavši na pogrešnoj strani Gvozdene zavese, nije mogla da nađe posao kao dizajner i posvetila se umesto toga slikanju i vajanju. 1949. Mart Stam postavio ju je za predavača na Drezdenskoj Akademiji lepih umetnosti. Radila je i na Univerzitetu primenjenih umetnosti do 1954. U isto vreme, nadgledala je postavke izložbi primenjene umetnosti Istočne Nemačke u Pekingu i Šangaju 1953. i 1954.
Nažalost, svet dizajna puno je izgubio zbog nemogućnosti Marijane Brant da nastavi svoj rad, imajući u vidu sve ono što je proizvela tokom nekoliko godina u Bauhausu. Njeni industrijski predmeti od metala i stakla doneli su joj slavu, ali je pored njih, proizvela i veliki broj fotografija i fotomontaža. Preminula 1983. u Kirhbergu.
Alma Buscher
Alma Bušer rođena je 1899. godine u Krojcalu, u Nemačkoj. Od 1917. studirala je u Rejman školi u Berlinu, a potom na školi za primenjene umetnosti u Berlinu, koja je bila deo muzeja primenjene umetnosti. U Bauhaus u Vajmaru stigla je 192.2, i kao i svi studenti najpre pohađala uvodni kurs kod Johanes Itena, kao i kurseve koje su predavali Pol Kle i Vasilij Kandinski. Potom je primljena u tekstilnu radionicu, ali 1923. uz podršku Georga Muhea i Jozefa Hartviga, prebacuje se u radionicu drvenih konstrukcija. U okviru prve izložbe dela Bauhausa 1923. izložen je i njen dizajn nameštaja za dečiju sobu, kao i pozorište lutaka i dečije igračke. Cela izložba smeštena je u kuću po dizajnu Georga Muhea, izgrađenu za potrebe izložbe, kao prva kuća koje otelotvoruje principe Bauhausa.
Sama kuća dobila je mešane kritike, ali su igračke i mulitfunkcionalni ormarić za igračke koje je Bušer dizajnirala, doživeli veliki uspeh. To se nije dopalo Gropiusu, koji je smatrao da ako škola postane poznata po proizvodima za decu to će umanjiti njenu reputaciju kao akademske institucije. Gropiusu se nije dopadalo ni da žena bude u radionici drveta, obzirom da je smatrao da žene ne mogu da se bave trodimnezionalnim dizajnom.
Sa svojim partnerom, glumcem i igračem Vernerom Cidhofom, Bušer se 1925. preselila u Desau prateći Bauhaus. Venčali su se 1926. i imali dvoje dece. Iako Cidhof nije bio student Bauhausa, učestvovao je u nekim od produkcija scenografske radionice Oskara Šlemera. Alma Cidhof-Bušer diplomirala je 1927. i sa porodicom ostala u Desau do 1928. Potom su se više puta selili zbog angažmana njenog supruga. Nakon 1927. Alma se posvetila porodici i i nije proizvodila igračke i nameštaj u komercijalne svrhe, iako je dizajnirala nameštaj za svoj dom.
Poginula je u Drugom svetskom ratu u bombardovanju Buhšlaga kod Frankfurta 1944. godine.
Njena dva najpoznatija dela su „Kleine Schiffbauspiel“, slagalica koju je dizajnirala 1923. i koja se sastoji od 32 obojena drvena oblika, i „Große Schiffbauspiel“ dizajnirana 1924, koja se sastoji od 39 oblika. Dizajnirala je i lutke od kanapa sa drvenim glavama 1923. godine, i 1927. opremu za makete krana i jedrilice koju je originalno objavio Maier-Verlag u Ravensburgu. Njene slagalice i oprema za makete ponovo su počele da se proizvode 1977.
Samostalna izložbe njenih radova pod nazivom Alma Cidhof-Bušer: Novi svet za decu prikazana je u Bauhaus Muzeju u Vajmaru 2004. godine i Arhivi Bauhausa u Berlinu 2006. godine.
Lotte Beese
Bese je bila prva žena koja je studirala na arhitektonskom odseku u Bauhausu u Desau.
Lote Bese rođena je 1903. u blizini Vroclava, u Šleziji, u današnjoj Poljskoj. Nakon što je maturirala 1921. upisala je kurs stenografije i kucanja kako bi omogućila sebi da putuje po Nemačkoj. Dve godine kasnije, stiže u Nemačke radionice u Drezdenu. Iako je tamo bila administrativni radnik, uskoro je dobila mesto u tekstilnoj radionici ovog instituta. Tu je srela bivše studente Bauhausa iz Vajmara i njihova svedočenja ubedila su je da to škola koju traži. Nakon duže bolesti, konačno je upisala Bauhaus u Desau u zimskom semestru 1926. godine
U svom prvom semestru, Lote Bese – kao i svi studenti – pohađala je uvodni kurs kod Jozefa Albersa. Dodatno, pohađala je dodatne predmete „Analitičko crtanje“ kod Vasilija Kandinskog, „Firmo-pisanje“ kod Justa Šmita, „Nacrtnu geometriju“ i „Fiziku i hemiju“. Nakon završetka uvodnog kursa, Lote Bese prebačena je u tekstilnu radionicu kod Gunte Štolcl. Krajem semestra 1927-28, mlada studentkinja ispunila je sve zahteve potrebne da se prebaci na Arhitektonski odsek, tek otvoren 1927. i bila je prva žena koja je studirala kod Hanesa Mejera i Hansa Vitvera na ovom odseku.
Pored arhitekture, učila je osnove statike, građevinskih materijala, konstrukcije, tehnologije grejanja i urbano planiranje. Samo godinu dana kasnije, dobrovoljno napušta Bauhaus, ne završivši svoje obrazovanje. Njena romantična veza sa tadašnjim direktorom, Hanesom Mejerom, koji je bio oženjen, učinila je njen boravak u Bauhausu komplikovanim. Tokom svog boravka bila je entuzijastični fotograf, i ostavila je veliki broj izuzetno kvalitetnih fotografija.
1929. godine preselila se u Berlin, gde je najpre radila u arhitektonskoj praksi Huga Heringa, a potom i u Mejerovoj privatnoj praksi u Berlinu. Radila je na projektu zgrade Nemačkih sindikata u Bernau kod Berlina. Kada je taj projekat završen, Bese nije imala više šta da traži u Berlinu. Kroz svoje konekcije u arhitektonskoj avangardi u Čehoslovačkoj, Hanes Mejer izdejstvovao joj je mesto u Brnu kod arhitekte Bohuslava Fuhsa. 1930, Bese je zajedno sa Mejerom otišla u Moskvu, gde je radila na planiranju grada Orska u Sibiru sa holandskim arhitektom Martom Stamom. Njen i Mejerov sin, Peter, rodio se iste godine. U to vreme, Mejer je već živeo sa svojom budućom ženom, Lenom Bergner.
1935. Lote Bese preselila se u Amsterdan sa Martom Stamom, za koga se kasnije udala. U Amsterdamu je imala sopstvenu arhitektonsku praksu do 1938. Firma se bavila fotografijom, advertajzingom, sajamskim dizajnom, komercijalnim enterijerima, rekonstrukcijama, izgradnjom, opremanjem i dizajnom nameštaja. Par se rastao 1943., a Lote Stam-Bese upisla je kurs arhitekture u Amsterdamu, sa kog je diplomirala 1945. godine.
Kao kvalifikovana arhitektkinja, sada je mogla da pronađe posao u profesiji koju je volela. Od 1946. Bese je radila kao arhitekta urbanista u Roterdamu, i na ovom mestu ostavila svoj značajan pečat. Jedan od njenih zadataka bilo je projektovanje novih modernih stambenih distrikta za ceo grad, ozbiljno porušen tokom Drugog svetskog rata. Dizajnirala je tri velika stambena kompleksa zasnovana na funkcionalističkom konceptu: Kleinpolder, gde je uvela prvu pešačku ulicu u zelenilu, Pendreht koji je projektovala u saradnji sa arhitektom Japom Bakemom, i Ommoord.
Pendreht je kombinacija jednoporodičnih jedinica, stanovanja za stare i stanova, čiji je dizajn bio tema CIAMovog kongresa u Bergamu 1949. godine. Ommoord je njen poslednji veliki projekat, koji se odlikuje visokim objektima. Neuobičajni, zarubljeni, oblik stambenih blokova u kombinaciji sa kulama, stvara unutrašnje prostore dečijih igrališta, pešačkih staza i zelenila. Njeni pionirski projekti pokazivali su manju formalnu strogost on njenih savremenika, čime je pokazala da je bila pobornica novog posleratnog funkcionalizma.
Stam-Bese je predavala na Akademiji za arhitekturu i planiranje u Amsterdamu. I nakon penzionisanja 1968. nastavila je da učestvuje u izradi projekata za širenje istočnog Roterdama. Preminula je 1988. godine.
*Tekst je originalno održan kao predavanje u okviru programa BINA 2019 posvećenom stogodišnjici Bauhausa. Predavačica: Milena Zindović